Jed­na od ak­tu­el­nih te­ma u Uži­cu ovih da­na je po­ku­šaj vla­sti da od Be­o­gra­da do­bi­je bron­za­no po­pr­sje Di­mi­tri­ja Tu­co­vi­ća, ko­je se de­ce­ni­ja­ma na­la­zi na tr­gu na Sla­vi­ji, ka­ko bi ga po­sta­vi­li na ne­koj grad­skoj lo­ka­ci­ji. S ob­zi­rom na to da u Uži­cu već po­sto­ji bi­sta Di­mi­tri­ja Tu­co­vi­ća, ima i onih ko­ji sma­tra­ju da su dvi­je mno­go za Uži­ce. Ina­če, glav­na užič­ka uli­ca no­si ime Di­mi­tri­ja Tu­co­vi­ća, što ta­ko­đe po­je­din­ci­ma da­je za pra­vo da se pro­ti­ve za­htje­vu grad­skog ru­ko­vod­stva upu­će­nom Be­o­gra­du da im se ustu­pi po­pr­sje is­tak­nu­tog vo­đe so­ci­ja­li­stič­kog po­kre­ta na po­čet­ku pro­šlog vi­je­ka.
Tom pred­lo­gu se pro­ti­vi i Mi­lo­rad Iskrin, po­zna­ti užič­ki isto­ri­čar i autor broj­nih knji­ga, ko­ji sma­tra da Tu­co­vi­će­vu bi­stu ko­ja se skla­nja sa tr­ga na be­o­grad­skoj Sla­vi­ji tre­ba po­sta­vi­ti u pro­sto­ru Fa­bri­ke še­će­ra na Ču­ka­ri­ci, gdje je on 14. mar­ta 1907. go­di­ne or­ga­ni­zo­vao štrajk rad­ni­ka. Iskrin, me­đu­tim, tra­ži da se, umje­sto Tu­co­vi­ću, u Uži­cu po­sta­vi spo­me­nik dr Živ­ku To­pa­lo­vi­ću, jed­nom od če­tvo­ri­ce ve­li­ka­na so­ci­ja­li­stič­kog po­kre­ta u Sr­bi­ji, za­jed­no sa Tu­co­vi­ćem, Ra­do­va­nom Dra­go­vi­ćem i Du­ša­nom Po­po­vi­ćem. Tač­ni­je, To­pa­lo­vić je, po Iskri­no­vim ri­je­či­ma, bio na­sta­vljač ide­ja so­ci­jal­de­mo­kra­ti­je u Sr­bi­ji či­ji su osni­va­či bi­li Tu­co­vić, Po­po­vić i Dra­go­vić.
– Dr Živ­ko To­pa­lo­vić je ro­đen u Uži­cu 15. mar­ta 1886. go­di­ne. Tu je za­vr­šio gim­na­zi­ju, a di­plo­mi­rao je na Prav­nom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du. Ra­to­vi su ga za­te­kli na mje­stu uni­ver­zi­tet­skog na­stav­ni­ka u Pa­ri­zu, a uče­stvo­vao je u ra­to­vi­ma za oslo­bo­đe­nje Sr­bi­je od 1912. do 1918. go­di­ne. Uče­snik je Ku­ma­nov­ske bit­ke i bit­ke sa Bu­ga­ri­ma na Bre­gal­ni­ci. Iako te­ško ra­njen u sto­mak i kič­mu u su­ko­bu sa Austri­jan­ci­ma, po­sli­je dvo­mje­seč­nog opo­rav­ka po­no­vo od­la­zi na front. Po­sled­nji voj­ni za­da­tak, ka­že Iskrin, imao je u no­vem­bru 1918. go­di­ne ka­da je ko­man­do­vao vo­zom ko­jim je iz Za­gre­ba do­pu­to­va­la u Be­o­grad de­le­ga­ci­ja Na­rod­nog vi­je­ća da sa Vla­dom Sr­bi­je do­go­vo­ri pro­gla­še­nje za­jed­nič­ke dr­ža­ve Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca.
Od 1919. To­pa­lo­vić je bio član KP, ali je na­pu­stio ko­mu­ni­stič­ki po­kret po­sli­je Vu­ko­var­skog kon­gre­sa i osno­vao re­form­sku So­ci­ja­li­stič­ku par­ti­ju Ju­go­sla­vi­je. U pe­ri­o­du od 1919. do 1941. go­di­ne po­sve­tio se po­bolj­ša­nju po­lo­ža­ja rad­nič­ke kla­se i nje­nom sna­že­nju. Osta­će za­bi­lje­že­no da je dr Živ­ko To­pa­lo­vić na kon­gre­su u Vu­ko­va­ru, 1920. go­di­ne, oštro is­tu­pio pro­tiv onih ko­ji su htje­li da rad­nič­kom po­kre­tu uda­re ko­mu­ni­stič­ki pe­čat.
U vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta bio je član Rav­no­gor­skog cen­tral­nog ko­mi­te­ta. U pro­lje­će 1944. upu­ćen je u ino­stran­stvo da me­đu­na­rod­nu za­jed­ni­cu upo­zna sa sta­njem u Ju­go­sla­vi­ji. Dr Ivan Šu­ba­šić mu je po­nu­dio da uđe u nje­go­vu vla­du kao mi­ni­star, ali je on to od­bio, da bi, po za­vr­šet­ku ra­ta – pro­ti­ve­ći se ak­tu­el­noj ju­go­slo­ven­skoj po­li­ti­ci – oti­šao u emi­gra­ci­ju. Na bro­grad­skom sud­skom pro­ce­su, 1946. go­di­ne, u od­su­stvu je osu­đen kao iz­daj­nik na 20 go­di­na za­tvo­ra. Umro je u Be­ču 9. fe­bru­a­ra 1972. go­di­ne, a sa­hra­njen je na srp­skom gro­blju u Pa­ri­zu. U Uži­cu, na­ža­lost, da­nas ne po­sto­ji ni­ka­kvo obi­ljež­je ovom na­rod­nom tri­bu­nu.
Pod­sje­ća­ju­ći da je dr Živ­ko To­pa­lo­vić go­vo­rio ru­ski, fran­cu­ski, nje­mač­ki i en­gle­ski, i bio za­i­sta ve­li­kan so­ci­ja­li­stič­kog po­kre­ta, te da u par­ku is­pred zgra­de grad­ske skup­šti­ne u Uži­cu, u naj­stro­žem cen­tru gra­da, po­sto­je bi­ste Di­mi­tri­ju Tu­co­vi­ću, Ra­do­va­nu Dra­go­vi­ću i Du­ša­nu Po­po­vi­ću, a da Živ­ko ne­ma ni­ka­kvo obi­ljež­je, i da bi bar na nje­go­voj rod­noj ku­ći u Uži­cu tre­ba­lo da sto­ji spo­men-plo­ča sa osnov­nim po­da­ci­ma, Mi­lo­rad Iskrin is­ti­če:
– Mi u Uži­cu ima­mo iz­vje­stan broj lju­di ko­ji su za­slu­ži­li spo­me­ni­ke, spo­men-plo­če i na­zi­ve ljep­ših uli­ca. Na zgra­di naj­sta­ri­je grad­ske ško­le tre­ba da pi­še „Za­du­žbi­na Ili­je Na­ran­dži­ća”, po­zna­tog do­bro­tvo­ra. Me­đu­tim, ne sa­mo da ne­ma te ta­ble, već se i nje­go­va nad­grob­na plo­ča na­la­zi u ko­ro­vu i bla­tu. Za­tim pro­ta Mi­lan Đu­rić za­slu­žu­je li­jep spo­me­nik, a ne ta­mo ne­ka­kav so­kak na kra­ju gra­da,. Da ni­je bi­lo nje­ga, Uži­ce ne bi do­bi­lo že­lje­znič­ku ve­zu sa Be­o­gra­dom i ona­ko li­je­pu zgra­du gim­na­zi­je. Ku­ća Mi­ša Tri­fu­no­vi­ća, pred­sjed­ni­ka ju­go­slo­ven­ske vla­de i mi­ni­stra, sa­da je pe­ka­ra. Ta­ko­đe, zar ne bi bi­lo nor­mal­no da se iz Sa­ra­je­va u Uži­ce pre­ne­su po­smrt­ni osta­ci Lju­bi­ce Ča­ka­re­vić, he­ro­i­ne iz Pr­vog svjet­skog ra­ta, ko­ja je umr­la 1980. go­di­ne bo­ra­ve­ći u Sa­ra­je­vu kod svog bra­ta. Bio bi red da ma­kar uli­ca gdje je bi­la ku­ća Lju­bi­ce Ča­ka­re­vić do­bi­je nje­no ime.
Isto­vre­me­no tre­ba na­gla­si­ti da naj­zna­me­ni­ti­ji Uži­ča­nin Lju­bo­mir Sto­ja­no­vić (1870–1930), ču­ve­ni fi­lo­log, naj­mla­đi aka­de­mik u isto­ri­ji SA­NU, pred­sjed­nik Vla­de Sr­bi­je, osni­vač Be­o­grad­skog uni­ver­zi­te­ta, ta­ko­đe u Uži­cu ne­ma svo­je bron­za­no po­pr­sje. Sve se sve­lo na jed­nu ma­lu uli­cu i jed­nu plo­ču na po­ro­dič­noj ku­ći ko­ja sa­mo što se ni­je sru­ši­la. Isto­ri­ča­ri pa­tri­o­te u Uži­cu, ali i u či­ta­voj Sr­bi­ji sve su upor­ni­ji i gla­sni­ji u za­htje­vi­ma da srp­ski ju­na­ci iz Bal­kan­skih i Pr­vog svjet­skog ra­ta, i dru­ge zna­čaj­ne lič­no­sti iz isto­ri­je Sr­bi­je do­bi­ju za­slu­že­no mje­sto u udž­be­ni­ci­ma i na tr­go­vi­ma u gra­do­vi­ma iz ko­jih su kre­nu­li u bor­bu za slo­bo­du otadž­bi­ne. Ho­će li se, u ovom slu­ča­ju, ostva­ri­ti ne­ka od objek­tiv­nih že­lja isto­ri­ča­ra Mi­lo­ra­da Iskri­na po­ka­za­će vri­je­me.
S. Ti­ja­nić